Ustajem, palim radio, slušam oglase za posao:
- traže se mlade devojke, sa poznavanjem rada na
računaru, atraktivnog izgleda.... bljah, to mogu da preskočim...
- traži se komercijalista, poznavanje rada na racunaru, b kategorija,
hm... daj da pozovem...
"Dobar dan..."
"Dobar dan...."
"Zovem zbog oglasa za posao...."
"Dođite na adresu .....ako možete odmah".
Ajd, sređujem se na brzaka, odlazim... pozdravljamo se,
kreće otprilike ista priča kao i preko telefona.... kad će gazda meni:
Ali, znate, ima samo jedan problem, jako mi je žao što sam
vas uznemiravao, ali mi zapravo trebamo momka, radnika... razumete...
Naravno da razumem, ali to ste mogli i preko telefona da mi kažete,
posle svega,mislim da je bilo očigledno da sam žensko...
U glavi opet onaj zvuk, tut tut, tut, tit...
Više nego poražena, odvlačim se kući... čekam one oglase od
16.35h...
Spisak se nastavlja dalje:
radnice traže: butik Ibis ( opet.... valjda zato što nikome do sada
nisu isplatili platu, nego ih sve drže na probnom radu pa onda
konstatuju da ne ispunjavaju uslove - i tako već godinama);
diskoteka Bella ( obavezan prefiks: mlade, atraktivne, takođe
retko kome isplate zaradu...);
hm... opet ništa....
Tut, tut, tut...
Ne spava mi se, odvlačim se u penzionersku šetnju oko sportske
hale... hladno je, ali nekako mi je od toga lakše... usput
pokušavam da kao i u poslednjih par godina uspostavim
"telefonsku vezu" sa Bogom, zahvaljujem mu na hlebu
nasušnom, i molim ga da mi da snage da izdržim dalje
i da se hrabro suočim sa njegovom voljom...
Može li malo pomoći, Gospode?
Opet: tut, tut, tut...
Odlazim mrzovoljna na spavanje, s nadom biće bolje sutra...
Ustajem, palim komp, da proverim da nije možda stigao odgovor
na neki od one gomile konkursa na koje sam se prijavila...
Ništa...
Zovem fakultet da pitam hoće li se konačno smilovati da mi
daju diplomu ( ne ono uverenje o diplomi koje sam primila i
koje je pre par dana isteklo, nego onu pravu koju sam platila
ravno 200eura)...
Mrzovoljna službenica kojoj se pored mene verovatno na glavu
popelo još 400 studenata koji nisu dobili diplomu, odgovora:
"Ne znam, pojma nemam... kad bude, tad."
"Pa dobro, Lidija, a šta ste rešili u vezi specijalističkih
studija, da li će ih ipak biti ili ćete mi vratiti onih 20 000 dinara?"
"Ne znam...."
"Znate li da prema statutu fakulteta morate da mi date diplomu
i da kasnite već 3 nedelje...."
"Pa znaš, Anđela..."
"Ne znam...."
Spuštam slušalicu da bih je preduhitrila...
Opet tut, tut, tit,tit...
Palim radio, neka emisija... sluzbenica socijalnog drži
pridiku kako žena mora da poštuje samu sebe,
da neguje svoje JA, da ne dozvoli da bude potlačena...
Hah! Ista ona službenica koju dragi suprug maltretira javno
u lokalnom supermarketu, naočigled svih ljudi, urlajući na nju
da je glupa kokoška... Ne znam da li da se smejem ili da plačem.
Uključujem MSN, vidim dugogodišnji drugar online, drugovali smo
i mnogo štošta delili... žalim mu se, očekujem podršku ili barem
razumevanje... kad će nakon svega on meni:
"E pa, tako ti i treba i svima vama u Srbiji koji glasate za Tadića...
ako vam je... sami ste krivi što živite ko dripci..."
Hm, to mi kaže osoba sa kojom sam podelila toliko dobra i zla,
barem ovako virtualno... osoba koja mi se žalila kako se
poniženo oseća kao građanin drugog reda...ah neću o tome.
Hvala bato, brišem ga sa MSN liste... dve godine bačene u prazno.
Opet tut, tut, tut...
Zvoni fiksni telefon, zovu iz stranke D. nije ni bitno, da pitaju
kako se osećam... kako živim... i da li ću u nedelju izaći da glasam,
i za koga... hm... valjda ih ovo poslednje najviše i zanima.
Izvinite, da vas pitam, kažem ja, a zašto se do sad niste
interesovali za to kako živim i šta radim?
Tišina... Paa... znate....
Znam... tut, tut, tut....
Znam....mlada sam, ne bih trebala da posustajem, život je ispred mene,
imam za šta da se borim... ali treba da mi da ponekad "podignem
slušalicu"i ne čujem ovo tut, tut, tut...
Nisam pesimista, već optimista sa lošim iskustvom.... takav je
valjda život, šta da se radi.
