Eh, nepotrebno je reći da sam juče vreme do početka razgovora

provela kao na iglama ( a s obzirom da sam ustala u 9h, a razgovor

je bio zakazan za 17h - možete da zamislite da sam se osećala kao

jastučić za igle )... Prepravljala sam šminku, nameštala frizuru,

pakovala po glavi raznorazne dosetljive rečenice, misli, vežbala osmeh...

Napokon, krenula sam ka banci, i ogromnom dozom treme ... ( nije da malo

treme nije na odmet, ali... šta ću, sad.... ).

Stižem - po starom dobrom običaju radi razbijanja malera palim cigaretu

nedaleko od banke i studiozno je posmatram... ( u glavi ista žvaka:

mogu ja to, mogu ja to, mogu ja to, mogu ja to.... ) 

Napokon ulazim... unutra gužva, kasnio je početak razgovora za

sve, to znači da ću morati dobro da pričekam ( a kad čekam, ja se

unervozim još više...).  Dolazim na ideju da brbljanjem ubijem

nervozu, pa sam tako smorila pričom 85% kandidata, i sekretaricu

direktorke banke :) :) :) 

Napokon, dolazi red na mene.... e, sad... hvala bogu što sam 

istog momenta kako sam prešla prag kancelarije tremu ostavila

ispred. Unutra atmosfera opuštena - direktorka ( inače, moja

nekadašnja profesorka bankarstva  ) i neki žestoko opušten

lik iz Bgd ( rekao čovek uredno ime, ali ja imena ne pamtim ni

za lek ).... 

Pregledava upitnik koji sam popunila postavlja pitanja... pa smo

tako pretresli sve od reda i odakle sam ja poreklom ( doduše, nije

on tražio baš sve da čuje, ali je ipak dobio prilično detaljan 

izveštaj - i propratio ga sa osmehom )... malo po malo, pretresli

smo i sve od reda ( kao da se 100 godina znamo )... 

Doduše, u jednom momentu mi je delovao prilično zabrinut

brojem reči koje uspevam da ispalim u roku od jedne sekunde....

ali sve je to propratio sa osmehom i on, a i direktorka....

Na kraju njegov zaključak: pa, sve što smo mi hteli da kažemo vama,

u stvari ste vi rekli nama... tako da... eto, ostali smo bez teksta.

Obaveštenje o tome da li sam prošla u naredni krug tek za 7 dana...

Ako jesam, opet sledi razgovor i test.... sada sa komisijom od tri člana.

A ako prođem i taj krug, obuka ... delom u Beogradu, delom ovde u 

Zaječaru....

Nadam se i zaista to želim... nekako, nakon jučerašnjeg dana

sam čvrstvo uverena da je to pravi posao za mene...

Sada samo treba da ga osvojim i stvar je rešena..

P.s osetila sam juče talas pozitivne energije, tako da

dragi moji blogeri, puno vam hvala....

Veeeeeeeeeliki ljubac za Pinokio i krc krc krc.... za sreću

i za otklanjanje brige... 

Moram priznati, nisam baš originalna po pitanju izbora pesme, al me 

baš asocira na moju ljubav, na pet godina koje su protekle kao

tren, tren koji predstavlja čudno vlakno sačinjeno od sreće, tuge,

novih saznanja, otkrića...

Volela bih da u ovom trenutku imam dara da perom opišem ono što 

osećam tako vešto kao što baladašević govori o svojoj garavoj...

ali ne umem da pronađem prave reči...

Ne, nije on princ na belom konju, nije savršen, ali jeste nešto 

najbolje što mi se desilo u životu... ( morala sam to da kažem :) )

Proslava skromna, baš kakvu ja volim, bez suvišnih lica, nasamo...

Hehe.. pomalo nalik proslavi koju su organizovala mala deca...

Znam, znam...

Jedini član kome je bio dozvoljen upad u naše društvo bio

je naš novi kućni ljubimac, mali kudravi mešanac, belog nosića

sa crnim pegicama... spavao je... obećavam sliku!

I šta još reći osim: volim te, ljubavi.... neizmerno, još više

nego, juče, mnooooogo više nego pre 5 godina....

Inače, osim toga, još jedna vest:

baš danas, baš u toku proslave zazvonio je mobilni telefon

( znam, znam, trebalo bi da je ugašen... ) poziv za posao...

Razgovor: sutra! Želja da posao dobijem: neizmerna!

Radost: neizmerna!

I nemojte mi zameriti što je tekst nalik nevešto sklepanoj

salati od reči... to je zbog radosti... Žao mi je što još niko

nije osmislio način da se osećanja zipuju ili raruju i okače

na rapidshare ili youtube...  

Držite mi fige... Biće mi potreban veeeeeeeeeliki talas pozitivne

energije, a gde ću naći veći nego ovde!

Ljubim vas! 

Nameravala sam da ovaj post napišem juče, trebalo je to da bude 

iznenađenje ( al, oćeš - pobeže mi voz ), no...nikad nije kasno da

čestitka stigne kasno... Hehehehe!

Dakle, jedan ogroman poljubac za jednu, jedinu i neponovljivu Natu,

našu dragu Pinokio...

Inače, danas je opet bilo jurnjave, trčkanja od jedne službe do druge...

Sve to ne bi bilo ni upola toliko komplikovano, teško ili zamorno da svaki

od službenika zna šta je njegov posao i da zna šta mu treba...

Elem, tako ja pribavim potrebne dozvole, i pre nego što ih pustim faksom,

za svaki slučaj pozovem još jedared da pitam da li im osim primerka

koji ću im pustiti faksom možda,sasvim slučajno ne treba i elektronska 

kopija... Bože moj ( nikad se ne zna i nije na odmet imati je, jel?)...

Glas preko žice padne u nesvest od smeha i kaže: Pa šta će mi 

kad ću imati kopiju koju ćeš mi poslati faksom... 

Doooooobro.... Opet ja ispadoh nepismena... Hah!

Pošljem ja to lepo faksom i odem kući, stavim klopu na sto

i taman zagrizem, kad zvoni mobilni ( grrrrrrrrr! )....

Isti onaj glas koji je maločas pao u nesvest od smeha sada traži

elektronsk kopiju i to na mail... UH.... da mi zalogaj nije bio u 

grlu odužila bih se smehom... ali, eto, maler. Mesto toga jedva

uspešno promrmljah dobro i prekinuh vezu. 

Grrrrrrrrrrrr za administrativce koji ne znaju šta hoćeju!

Ljubim vas, idem konačno da finiširam svoj ručak... i ovaj

put gasim mobilni, a kraj fiksnog telefona ostavljam poruku da

nisam kod kuče ( u slučaju da me neko traži ).
Ljubim vas!!! 

Yo, drugari. Nije me bilo neko vreme, obaveza preko glave, jurnjava,

jurnjava... naravno, kad se nešto radi brzo, greške su neminovne,

tako da sam imala prilike da se sita iznerviram koliko mi je duša htela.

Stopala me bole do bola ( verni bajs je odslužio kad god je mogao )... 

Rezultat: 2 kg manje! ( e jesam mekušac i lenčina ).... 

No, konačno je i to sve završeno, pa sad malo mogu da odahnem...

Elem, pre neki dan je ekipi Megatrendera i meni stigla ponuda da 

preuzmemo vođenje polučasovne emisije na radio Zaječaru... 

Zvuči zanimljivo, novo iskustvo je u pitanju u svakom slučaju, no

treba dogovoriti sve to, videti koliko vremena će oduzimati i preseći.

Sem toga, postavlja se i pitanje, hoće li se na kraju ljudima cela ta 

priča biti zanimljiva, ili ne...  

Ideja već ima, ljudi ima... No, moram da pustim malo mozak na ler da

se odmori, da ne prokuva jadan... 

Nedostajete mi i nedostajali ste mi puno. Svi vi!

Ljubim vas. Idem malo da se protegnem i odmorim pre nego što

mi iznova mobilni zazvoni... 

Ako su cene stvarno ovakve, hoću i ja da budem narodni poslanik,

ako ništa, barem bih se sita koka kole napila, a o espresu i da ne

pričam...

Eh, kod mene ništa novo. Danima sam se do guše zakopala u 

obaveze, pa ne stižem ni do bloga ni do kompjutera ljudski.... sve

nešto na brzaka.

Za razliku od prethodnih dana, barem vani sija Sunce, pa mi je 

raspoloženje na nivou...

Inače, iako sam od mame popila ban na unošenje novih biljaka u stan

ipak sam uspela da prošvercujem fikus.... hehe. Ne pitajte kako mi je

pošlo za rukom, tek dobio je privremenu vizu.

Obzirom da mi je drug upao na rednovno odsustvo, konačno sam imala

sa kim da popijem kaficu i pošteno istračarim.

Inače, pre neki dan sablaznio me je poziv drugarice iz srednje, koja me

je pitala: kad i gde je petogodišnjica mature. Ja onako sva spletena

odgovorih: otkud bih ja to mogla da znam? A ona će: pa, kako kad

ti to ogranizuješ... Hah! Usledilo je još poziva ( da mi je samo znati

ko je pustio tu vest u promet )...

Na kraju će još i ispasti da je cela priča pukla samo zbog mene....

Nekako, nije mi bog zna žao, a u dubini duše mislim da bi trebalo.

Uz sanjarenje o litrima koka-kole i espresa, pozdravljam vas puno.

Ljub za sve!