Ovo je filozofija Čarsla Šulca, tvorca "Peanutsa" i Čarli Branuna. Ne morate zbilja

odgovarati na pitanja koja su postavljena.Samo pročitajte do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih šampiona sveta u fudbalu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Sveta.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.



Iiiiiiiiiii, kakav je rezultat ?

Stvar je u tome da gotovo niko od nas ne pamti jučerasnje senzacije.

Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne.

Nagrade izgube sjaj. Postignuća pre ili kasnije padaju u zaborav. Pohvale i povelje

zakopavaju se zajedno s njihovim dobitnicima. 

Evo jos jednog kviza, da vidimo kako ćete sada proći:

1. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
2. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
3. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
4. Nabrojite nekoliko ljudi čije mailove s nestrpljenjem otvarate.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite .



Lakše ?

Ljudi koji vas zivot cine drugacijim nisu oni s najviše diploma,

najviše novaca ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo do vas.

I za kraj: 

Ne brinite o mogucem smaku svijeta danas. U Australiji je vec ionako sutra !

P.S Kako TANJUG javlja Tužnica vas toplo pozdravlja. Trenutno se odmara, sasvim

zasluženo. Najvažnija informacija je: trenutno nije nimalo TUŽNA!!!! Zapravo, 

ako biste se zagledali u njene okice videli bi sledeći prizor:

Veliki poljubac od nje za sve vas....

Voli vas puno vaša Hyperblogger. 

Dragi moji blogeri, iako je moje izostajanje sa bloga već postalo uobičajena

pojava, nekako uvek osetim potrebu da se opravdam što me nema...

No pre nego što uopšte i započnem da pričam o novostima, moram najpre

da izvršim radni zadatak koji mi je poverila naša Tužna i da vam svima

prenesem ogroman pozdrav i jedan veeeeeeeeeeeliki ljub za sve:

Elem, moram da se pohvalim da sam uspela da se otarasim ( i to na

čitavih 14 dana ) jedne od najgorih mogućih navika : grickanja noktiju

( inače, moja strast ) i sada napokon, prvi put posle maturske večeri

imam svoje prirodne nokte. Yay!

Inače, po ko zna koji put sam donela odluku da prestanem da duvanim

( znam, znam... ha ha haha... stalno obećavam i nikako to da izvedem,

da vam ne pričam koliko mi i rođeni ukućani skaču po živcima tako

što svakodnevno šatro polažu opklade na to kada ću zapaliti prvu

cigaretu... znam da to ne rade namerno, i da je to u stvari njihov vid

podrške, ali stvarno iritira ).

No, mislim da će mi ovaj put poći za rukom. Našla sam 1500 mogućih

zanimacija, zezalica za odvlačenje pažnje od paklice, a boga mi i od

frižidera i za sada mi dobro ide.

Naravno, bez podrške ne bih mogla ništa, naročito one moralne... u tom

smislu, hvala mojoj dragoj Ani, Tužnoj, a boga mi i našem panonskom

mornaru... 

Eh, moram da kažem i da sam konačno uspela da shvatim pravu vrednost

Facebook-a. Uspela sam preko istog da pronadjem drugaricu iz osnovne

škole sa kojom sam kontakt izgubila pre više od 6 godina...

Radosti i obostranom oduševljenju nije bilo kraja, i ako sve uspemo

lepo da utanačimo, trebalo bi da se posle toliko godina sretnemo

i da popijemo kaficu...

Inače, moram da kažem i da sam konačno dočekala da se moj drug

vrati iz vojske! Hihi... ne moram ni da kažem da smo zakazali specijalnu

trač-kafa partiju dopričavanja i napričavanja...  

Osećam se tako sretno... verujte mi na reč, blistam! Preporodila sam 

se... i uživam u tome...

Volim vas puno, i nedostajete mi jako...

Veliki poljubac od mene za sve vas.... a poseban poljubac za

Pinokio...

Sećam se još časa likovnog u prvom srednje škole, u klupi ja i moja

najbolja drugarica,  profesorica tu nešto priča o Ogistu Rodenu...

Polušapatom izgovorena misao: Gandži, šta misliš o čemu mozga ovaj

Rodenov mislilac? Odgovor iz klupe iza mene stiže kao iz topa: Da li da 

pijem vodku sa džinom ili sa đusom!? 

Sećam se stare knjige iz socilogije, stranice posvećene religiji i postulatima

hrišćanstva, reda u kome je vešto rukom dopisan još jedan postulat koji 

glasi: KO TEBE KAMENOM, TI NJEGA STENOM... 

Sećam se i reakcije profesorice sociologije kada je natrapala na taj 

citat... Uh.... strašno. 

Elem, pre nego što me uhvati Alchajmerova bolest, da se ja vratim 

u sadašnjost...

Stajala sam danas u redu u zgradi opštine, pravila sam sestri društvo,

čekale smo na isplatu dnevnica za čuvanje kutija... Posle neljubaznog

radnika prijavnice koji je nas 50-tak duša čvrsto po**ebavao, valjda

smatrajući da smo se ogrebali za laku lovu, te da smo iz istog razloga

negde na intelektualnom i vrednosnom nivou paramecijuma  dočekalo nas

je čamljenje u dvorištu. 

Lica većine ljudi u redu ,koji me je jezivo podsetio na one iz 1999. u 

kojima sam pak sa istom tom sestrom čekala na šećer i zejtin, 

odaju unutrašnju, višegodišnju borbu... svakoga nešto grize, i svakome

je ( usled gubitka osećaja za druge ljude ) njegova muka prva na 

ćitabu...

Žena do mene panično viče: pogledajte, ljudi, ovi su došli posle nas

a sad prvi stoje u redu! 

( ton glasa primeren pozivu na javni

linč )..Nepravda! Prava istina je da reda nije ni

bilo, gotovo svi smo stigli u isto vreme, kao dobro uvežbana četa , 

samo ne u tako svečanom i paradnom izdanju.

Iako već 3 dana zaredom blejim u tom istom redu bar po 2 

sata dnevno, uzela sam je za ruku i pokušala da stavim ispred sebe,

rekoh joj: evo, stanite ispred mene, ništa nije sporno... Sasvim

šokirana zagledala se u mene i jedva promucala: ma ne, ne... ništa...

U redu je.

Ponudih je cigaretom, i reč po reč, stvorila se ekipa nas desetoro

koji smo poveli živu priču o svemu i svačemu. Ključno pitanje oko

koga smo se sporili glasilo je: kada je čoveku teže - kad nema ništa

ili onda kada ima previše? 

Iako mi se na prvi mah davanje odgovora na to pitanje učinio prilično

lakim zadatkom, do kraja vesele rasprave nisam uspela da dođem

do odgovora.

Shvativši da možemo jedni za druge da uzimamo pare, počeli smo

da jedni drugima dodajemo lične karte i rešenja i da tako kratimo

svoju "robiju"... 

Nekima iz pozadine nije bilo jasno kako smo to mi iznenada počeli 

brzo i nasmejano da odlazimo, pa su počeli da dobacuju kako

smo mućkaroši, a oni eto pošteni svet ginu zbog takvih nalik nama...

I nešto se mislim... danas sam tek shvatila ( znam, zvučaće

kao topla voda ) i istinski počela da cenim timski rad... i danas

se više nego ikada pitam: zašto ljudi nisu češće ljudi?

Jeste, teško nam je svima, svakome od nas neka senka opseda dušu,

u manjoj ili većoj meri... češće ili ređe... pa zašto onda već ne bi

jedni drugima olakšali postojanje barem tako što nećemo jedni drugima

stajati na muku? 

Pauzu između čekanja u redovima popunjavala sam "radom na terenu",

naime, pogodila sam se sa jednom prijateljicom tetke (koja se seli, jer prodaje

stan) da sa sestrom ( sada onom drugom ) pomognem u sređivanju

istog... Posle 2 dana, i otprilike 2 tone đubreta ( za mene đubre, za nju

drage uspomene na 70-te, 60-te... pa bogme i 50-te) stan je 

zablistao, a boga mi i moj novčanik mi nekako deluje raspoložno...

Vratio mi se drug iz Grčke( napokon!), sutra mi se vraća drug iz

vojske koju je odslužio u Raškoj, i sada mi je srce puno.... pa , dobro,

ne baš skroz... nedostaje mi Tužna, Pinokio, Tale, domaćica...

nedostajete mi vi, blogeri moji dragi...

Šaljem vam veliki poljubac!

P.s ako imate možda odgovor na ono pitanje o tome kada je čoveku

teže, kada nema ništa, ili kada ima previše... :) volela bih da čujem. 

P.s 2 ima li još neko osim mene problema sa objavljivanjem tekstova

već pola sata se znojim pokušavajući da objavim! 

Danas sam po prvi put gostovala u radijskom programu ( do sada sam

X put gostovala na tv, ali na radiju nikada )... Naziv emisije: Klupko :)

Moram da priznam bilo je malo tremice u početku, jer nisam navikla

na taj ambijent ( staklo, gluva soba, tonac koji uporno pilji u miksetu ).

A onda sam se opustila, razvezla od kulina bana... smejala se, šalila...

Voditeljka Maja me je oduševila, kolega-gost Zoran, još više...

Inače, oduvek me je mučio moj glas ( navukla sam kompleks da imam

glas kao krokodil )... u pauzi sam našla za shodno da pitam tonca:

da zvučim ko krokodil - odgovor sa druge strane stakla je glasio- ne

sekiraj se, svi zvučimo kao krokodili...

I onda pitanje voditeljke: drage moje kolege, da li po vašem mišljenju

postoji sloboda medija u našoj zemlji? hihihi... kolega ukrstio očima,

pokušava da izvrda odgovor, a ja ni 5 ni 6 nego kao iz topa: ne postoji,

zapravo, potpuna sloboda medija ne postoji nigde u svetu, jer dok

god postoji interesna grupa, postoji i interes da se pod tepih gurne

informacija koja joj ne ide u prilog. 

Da je tonac imao cigaretu u ustima, garant bi je progutao....

Nakon emisije, oduševljenje! Ja blistam, onaj karakteristični 

samozadovoljni keeeez.... I baš sam bila happy.... i sad sam happy...

I želim da to podelim sa vama.... šaljem veliki talas... veličine 

cunamija... držte se! stižeeeeeeeeeeee!

ljub ljub ljub! 

ADSL štrajkuje... struja štrajkuje.... telefonske veze štrajkuju...

Google štrajkuje, yahoo mail štrajkuje... najbolja drugarica iz srednje

škole štrajkuje... vreme - štrajkuje ( čas pada kiša, čas je dovoljno

toplo da na simsu možeš jaja da ispržiš, onako po ekološki )...

PR fakulteta ne štrajkuje, on mi samo nabija na nos to što smo se

posvađali na izbornom štabu ( ja eto njemu rekla sve i svašta, a 

on meni kanda nije... - uzrok 18h na nogama, provedenih u raspravi

i natezanju preko telefona s moje strane, i frka od rezultata sa 

njegove )... nastaviće da mi nabija još neko vreme garant.... pa

dobro, ne može on toliko da mi nabija na nos koliko sam ja u stanju

da trpim. 

Štop svetlo sa bajsa ne štrajkuje - maznuo ga neki mangup ( pitam

se samo šta će mu ona plastika, al eto, valjda tek toliko da ja imam

glavobolju i štetu... )...

Saradnici iz časopisa ne štrajkuju,

ponelo ih  je ono nešto sunčanih dana i obaveze oko ispita... 

Nešto me neće... a pazi čuda, nisam iznervirana.  Samo me glava

užasno boli od neprekidnog piljenja u monitor, zato što nisam popila

svoju uobičajenu dozu kafe i zato što danas nisam uspela da vozim

svoju uobičajenu turu bajsom, jer je kiša padala taman toliko gusto

da si komotno nožem mogao da je sečeš... 

Sutra imam tačno u podne gostovanje na radio Zaječaru ( tema:

novinarstvo, gosti: profi novinar i novinar iz hobija - tj . ja ). Verovali

ili ne, nemam predstave šta ću da pričam, ali valjda će mi pasti na 

pamet nešto pametno ( ako i ne padne, nije greda, pustiće valjda

neki muzički intermeco )...

A sada, odoh ja da popijem "tursku betonjerku" ( extra jaku crnu, 

bez šećera ), pa pod tuš, a onda taman kad počne Eurosong, na 

podne vežbe uz muziku...

A vama, dragi moje i drage moje... prijatno veče i veliki ljubac....