Moja ljubav prema cveću ne poznaje granice, iz istog

razloga moj stan malo više liči na botaničku baštu, a malo

manje na stan, ali dobro sad... treba raditi ono što te opušta,

jer je to jedini način da se izboriš sa stresom.

Elem, po ugledu na drugaricu Bonsai, rešila sam da svoj

životni prostor obogatim borićima... našla sam ih sasvim slučajno,

u jednoj od onih mojih skitnji... delovali su tako ljupko, da prosto

nisam mogla da im odolim... pogledajte i sami, pa ćete se 

uveriti. 

Naravno, pošto je proleće već blizu, došlo je vreme da se 

postaram i za ostale biljčice, i da ih uredno postrojim...

Pomalo su u haosu, ali nemojte im zameriti, još uvek

su pospani.

Elem, ako ste se slučajno zapitali, još uvek jurcam za poslom,

još uvek se smejuckam zamisli da ima onih koji žele da me

predlože za odbornika u skupštini grada ( konačno grad! )

Zaječara... Mislim, pobogu... nije da imam negativno mišljenje

o sebi, ali ... hm, nekako je cela zamisao smešna... ja

odbornik ( LOLchina! )...

No, bacam se ja na emitovanje pozitivne energije, ka

celom svetu, a vi, u povratku da kući, ili možda 

slučajno prolazeći pogledajte ka nebu... i uhvatite talas...

Znam da su vremena siva, tmurna... ali jedan tračak

sunca, čekaće na vas... 

Ljubi vas vaša luckasta teta Hajper.

P.S a kao što sam i obećala, a zarad drage mi domaćice,

evo i mog kaktusa, koji je još davne 1966. godine postao 

"ukućanin"...

Već neko vreme mozgamo kako ćemo da ga presadimo,

a moraćemo čim pre da smislimo nešto ...

Dugo me nije bilo, pustila malo mozak na ler, dala sebi raspust.

Rešila da posetim sve one moje staze i stazice, da se odmorim,

sita navozim bajsa, naspavam do podne, i da odgledam nekih

tridesetak filmova... i jesam... odmorila sam se bogovski.

Naravno, nedostajali ste mi svi odreda.... i tužna, i vladica, i

drug glumac, i baladašević i PINOKIO,  i moja draga domaćica,

i heftalica, i bata dmc, i biljche ( tale mi nedostaje već 500 

godina, minimum )...

Ma svi ste mi ble, odreda nedostajali... 

Da sam mislila na blog dokazuje i uticaj drugarice bonsai -

nabavila sam 5 minijaturna borića ( obećavam da ću

ovih dana pokazati njihovu grupnu fotografiju  )...

A do tada, samo da znate da vas puno volim... i da 

mislim na vas, i uživkajte u sličicama jednog popodneva

koje sam provela na mojim stazama i stazicama po

zaječarskoj Kraljevici )...

Ljubi vas i grli vaša prehlađena i pomalo šmrckava teta hajper :)

Eh, vratila sam se sa još jednog časa vožnje bajsa.. ovaj je bio daleko

uspešniji nego prethodni... i konačno su mi stigle fotografije sa dodele 

diploma! Jeeeeeeee!

Gornja slika je neuspeo pokušaj da se istovremeno i nasmejem i kažem 

hvala....  Nije mi baš pošlo za rukom, ali dobro sad... a evo

i kako izgleda kad se nasmejem... hihihih... meni pomalo smešna ova

slika jer izgleda kao da sam pošla da izravnam račune...  

Evo i nerazdvojne ekipe sa predavanja...

A evo i cele ekipe... doduše, mnogih mojih kolega nema, zbog omaške 

administracije, ali... biće dana.

Ljubim vas sve! 

Poštar retko kada zakuca na moja vrata. Nekada sam vodila redovnu

prepisku, imam čitavu kutiju pisama koje čuvam, a onda, nekako je slanje

pisama izašlo iz mode. Ostala su sama sećanja. 

Iz istog razloga, kada poštar zakuca na moja vrata to je nekako uvek poseban

ritual... lagano prišunjavanje do špijunke, obavezno, šta li ovaj sada hoće,

mora da je opet promašio zgradu... 

Danas je poštar zakucao, nije promašio adresu i na moje veliko iznenađenje

u rukama je držao paket za mene... Hm... Ime poznato, prezime...

nisam sigurna... pitam se šta li je sad ovo... Generalno, ne

volim iznenađenja... nestrpljivo grabim noz za pisma, seckam...

U koverti, strpljivo, brižljivo, pedantno, onako kao u filmovima,

upakovan poklon... hm... Nestrpljenju nikada kraja... ipak,

obuzdavam se... nastavljam sa temeljnim seckanjem...

i konačno... pred mojim očima ukazalo se ovo:

Na poleđini ispisana poruka za virtualnog učitelja... tj. mene...

i pisamce.. ona mala, pisamca...  

Sadržaj pisamca sačuvaću za sebe... a vama i Pinokio na

znanje sledeće:

ne pamtim kad me je neko tako iznenadio...  nemojte me

shvatiti pogrešno, nisam materijalista... u pitanju je sama ideja,

reč, prijatna reč... kao da sam na poklon dobila delić duše, i 

da će sada uvek biti tu uz mene,  tu da me posmatra, da me

čuva... uspomenu, nalik utočištu koje ću moći da posetim

kada poželim, kada mi se prohte, kada osetim potrebu za snagom.

Parče pozitivne energije, za moj raj na zemlji... i kao takvo, zna

se koje će mu mesto pripasti, uz moje uzglavlje... 

Pinokio, na trenutak sam se zapitala čime sam zaslužila nešto

ovako lepo... i došla do zaključka da ti sada dugujem puno, 

zbog osmeha i topline koju si izazvala... Hvala ti puno.

Ljubim te! 

A evo i mog skromnog pokušaja da ti pokažem koliko mi je

drago:

Mislila sam da nikada neću uspeti da naučim... ni za 100 godina.

Ali, eto... ipak se desilo. Potklonice me bole, laktovi još više, ali

ipak osmeh ne skidam sa lica... Baš sam kao malo dete.

Isprva, nisam htela da siđem ispred zgrade, jer me je bilo sramota.

Ali, sestra me baš i nije pitala da li mi se ide ili ne... Polazi...

Ajd... pođem ja... prvi put, drugi put... hm... 100. put... 

Ljudi prolaze... ja normalno sva crvena od sramote... kad su 

komšijski klinci počeli da dobacuju sa terase: Hahaha! Ne zna

da vozi bicikl! - malo mi je falilo da pobegnem plačući...

No, sestra mi reče: ma nemoj? gde si pošla... kukavice jedna...

Ćuti tu i guraj. Jednom ćeš morati da ukapiraš!

I evo tog momenta zabeleženog na smiku... Pa pogledajte i sami,

nije da sam spremna za Tur d Frans... ali eto... ipak je početak!

Ljubim vas.