Eto, bilo prošlo, vreme se ne da zadržati. Danas je već 18.
februar. Novi dan. Šta je doneo?
Vest da će mi u ponedeljak konačno biti dodeljena diploma koju
sam stekla još jula 2007. godine... Pomislih prvo: odlično,
eto prilike da vidim par dobrih ljudi kojih sam se uželela... al
cvrc! Ne lezi vraže! Diplome će biti podeljene bez propratne
svečanosti, samo onima koji su diplome stekli i PLATILI
jula meseca... svi ostali moraće da sačekaju od juna 2008.
iako je to protivno statutu fakulteta, no očigledno da
su ta pisana dokumenta samo iluminisani papiri za
brisanje zadnjice.
Dobro rekoh, ajd nema veze... biće prilike valjda...
Zavirih u svoje srce, začuđena činjenicom da nema ni
tračka neke radosti ili osećanja ponosa... Ehej...
diploma je to! Nije da se diplomira svaki dan, a još
manje sa prosekom 9.51. Tračak se pojavio i nestao...
Sve mi to deluje kao eho prošlog života... Bezveze.
Rekoh daj da pozovem drugara koji služi vojsku u
Požarevcu, kao operater raketobacača... tako nekako se
zove taj rod... Korisnik nedostupan. I tako već 7 dana.
Jednostavno nema ga ni na jednom broju... iznenada i
neobjašnjivo... to mi baš ne liči na njega, a poslednji put
kada smo se čuli primio je vest da će verovatno biti
prekomandovan u Rašku... Brinem... znam, pesimista
sam, trebalo bi da mislim pozitivno, ali mi ne ide.
Moja lična obožavateljka je potrudila da i današnji
dan uveliča spiskom uvreda... Živela savremena
tehnologija koja onemogućava da takve bljuvotine budu
dostupne širokim narodnim masama.
Konačno, setili su se i da mi vrate dokumenta sa
konkursa za mesto predavača, bez obrazloženja što
nisam primljena - nije da bi mi značilo i to objašnjenje...
Nekako više me je cela ta priča toliko smorila i
udavila... osećam pravu salatu misli , bućkuriš je
prava reč... i razmišljam kako to da progutam..
Nemam predstave šta ću, ali smisliću nešto...
A do tada, idem da očetkam pantalone, izvučem
iz ormara svoj stari sako i pokušam da spremim
žvaku za petak... a vi, živi bili ... pozdrav.
