Verujte mi na reč, nije u pitanju paranoja, niti egomanijašluk, stvarno ima dana kada me ljudi gledaju i prema meni se ophode tako da neminovno izazovu taj osećaj u meni... Kada dođu ti dani, ja na leđa nabacim moj stari, od džaka sašiveni ranac i "zdimim", nestanem, pretvorim se u ilegalca... ne može me naći niko i ni po koju cenu , jer to i ne želim... to su moji dani, neophodni za punjenje baterija... tako je i bilo u proteklim danima... nije me bilo jer sam se nekoliko dana uzastopno osećala baš "onako"... Jednostavno, nakupilo se previše umora... previše sumornih stvari (jedna od kapi koje su prelile čašu bilo je obaveštenje prijatelja veterinara 28. juna: tvoj mali Meda ima štenećak,doduše atipični i ako pregura 7 dana, imaće doživotni imunitet... i tako je on tinjao meni pred očima... nisam htela da unosim lošu energiju pa sačekala rasplet ...dobra je vest da je preživeo, doduše sav jadan, mršav kao prutić, toliko da mi je žalosno da prikažem slike ovde... ali tih nekoliko dana bilo je tako naporno, tako teško...sećam se straha koji sam osećala svaki put kada okrenem broj da pitam kako je )...

Bilo mi je potrebno bekstvo u neki drugi, moj svet... lutanje...  

I zato lutala sam, po okolnim brdima, šumama, dolinama... vraćala se prašnjavih cipela, i smirenog duha... uostalom, evo slika pa se i sami uverite u moć koju ima priroda...

( pritiskanjem malog plusića u levom uglu ubrzavate kretanje fotografija :) tek da se zna )

Čarobno, zar ne? Trudila sam se da u svaku fotografiju unesem makar tračak energije koji sam ja osetila u tom trenutku... pokušala sam da prigrabim moć trenutka i podelim je sa vama - nadam se i mislim da sam uspela...

Elem, osim što sam se posvetila prirodi, i svim njenim čudima i lepotima, postala sam pravi poljoprivrednik ( kopala sam bašte, polivala, plevila, brala voće i tikvice... ) hihi... nemate pojma koliko je meni samoj smešna takva pomisao... ali jedno vam moram reći, prijalo mi je... :) verujte mi na reč. Zovite me poljo-Hajper, slobodno :) jer nekako se tako i osećam ... podelila bih sa vama slike, no nisu hteli da me slikaju :(

No, nebitno... želim da ovaj post iskoristim kako bih iskazala zahvalnost našoj dragoj Elli73 :) zašto... evo pojašnjenja ( doduše, neko će se možda smejati, ali za mene je to velika stvar ):

Draga ella73, hvala na podršci :), na tome što si me pokrenula :) čvrsto verujem da bez tebe ne bih uspela u tome... ( opet, možda će neko kazati : kakav uspeh pa to je katastrofa, ali svetu se ne može ugoditi )... jednostavno, mislim da bez tebe i energije koju širiš ne bih osetila ono krc u sebi.... i znam i osećam da ću nastaviti ovako, dok ne ostvarim zamisao zacrtanu gore u hederu ovog bloga :)

Takođe, želim da se zahvalim i gdinu Miši na poverenom mi resoru ekonomije :), gosn Baladaševiću što mi je čuvao blog :), i svima vama koji ste tu...jer bez vas... pa , bilo bi  mi nekako pusto :) 

Uz čestitke Cicilly na položenom prijemnom i maloj tužnoj Zvezdi što je postala prava mala poslovna damica :) pozdravljam vas i idem da na terasi uživam u oluji koja nailazi... Ljubim vas.

P.s svima koji iščekuje dajem obećanje da se u najbržem mogućem roku bacam na dovršavanje priče koju sam započela :) 

Kada bih pisala bajku o tebi, ona bi započinjala ovako: "Negde tu, ne iza sedam gora, brda ili mora, negde tu - sasvim blizu, živi jedna mala, tužna zvezda...ona neprekidno sjaji i možda samo misliš je nikada nisi video, ali u tami noći jednom, u polusnu sigurno si osetio njen sjaj na svojoj duši..."

*** 

Možda se pitaš, moja mala tužna zvezdo: Zašto nisi napisala bajku o meni?

Kao prvo, ma koliko bila vešta sa rečima, ne postoje reči ili stilske figure koje bi mogle opisati tugu i radost koja sjaji iz tvojih očiju, ili oblik onih malecnih zareza koji se ocrtavaju u kutovima tvojih očiju i usana kada se smeješ; reči koje bi opisale melodiju tvoga osmeha ili kako izgleda onaj srebrni puteljak koji ocrtava svaka suza koja se rodi u tvom oku... ne postoje reči koje mogu opisati prkos koji se ocrta na tvojim usnama kada se naljutiš :) , niti onu čudnu izmaglicu koja se javi u tvojim očima kada zagledana u horizont ili zid svoje sobe sanjariš slušajući iznova i iznova istu melodiju...

Kako opisati nežnu dušu deteta koje se krije iza sjaja jedne zvezde? Reči su ponekada tako krhke i nedovoljne... 

***

Kao drugo nisi lik iz bajke, mada na momente i sama osećam da si suviše nežna da bi bila sa ovoga sveta - TI SI STVARNA, TI POSTOJIŠ, mala moja zvezdo... i to je ono što te čini jedinstvenom - jedinom u celom svetu :)

I zato, samo još ovo ću reći:

SRETAN TI ROĐENDAN, MOJA TUŽNA ZVEZDO :) 

neka ti se sve želje ispune i ne dozvoli da išta pomuti tvoj sjaj ... 

 

Ne pamtim kad sam poslednji put bila na Belom Timoku kod stare separacije... kada sam pila vodu iz onog starog kladenca, koja je tako hladna da ni na plus +40 stepeni ne posustaje i jednako osvežava... Taj kladenac su, po običaju starom i verovanjima, zauzdali i u česmu pretvorili ima nešto godina, neki ljudi u čijoj porodici je vladalo tobože prokletstvo da u svakoj generaciji u 23. godini umre jedan iz porodice... i zbilja, umirali su, da li igrom slučaja ili sudbine, tek od kako su česmu napravili druga je priča... posavetovala ih je, kažu neka vračara, a ovde se njihovoj reči veruje kao svetom pismu. Zauzdavanje žive vode, znači na neki način "hvatanje" života. Ali izvor se svom snagom bori protiv zauzdavanja, i to brdo je na svoj način živo, gomila malih izvora kulja oko česme... pitam se, hoće li "magija" potrajati i u narednim generacijama.

I, ovih dana javila se u meni želja da opet posetim taj kladenac, ostavim koji dinar za sreću, i pregazim sa jedne obale na drugu....  provodila sam tamo neke bezbrižne i lepe dane, pa to mesto još uvek zrači pozitivnom energijom... u okolini žitna polja, po večeri već punih svitaca,  iz bašti se čuje ravnomerno i sinhronizovano zalevanje .... nebo je plavije nego drugde... prijalo mi je....

Zaplivala sam, u zalazak sunca... baš kao nekad... u nedostatku kupaćeg kostima, poslužila je tunika... presvlake nisam imala, ali šta će mi po ovoj vrućni... 

Vratila sam se kući bosa, po vrućem asfaltu - baš kao što vas je obavestila naša draga Tužnica... sa patikama u levoj ruci... umorna, ali ipak kao nova...

Nadam se da će mi novčići ostavljeni na rubu kladenca doneti sreću... a ja ću je rado podeliti sa svima koje volim... 

U želji da sa vama podelim te  trenutke, šaljem vam nešto slika... Ljubim vas...

Povučena, tiha... sa likom jedne od onih junakinja iz ruskih romana koje ne govore mnogo i često, ali kada govore iznose životne mudrosti... kojima je namenjena tužna sudbina, koju hrabro nose na svojim tanušnim i slabim plećima i u kojoj ne vide kaznu, već priliku da se nešto nauči... ne žale se, sem ponekad, same sebi i nikome više, ili možda kakvom starom, ishabanom plišanom medi, ramu slike starog prijatelja...

Bledoga lika, crnih kao gar, uvek blago izvijenih obrva, i isto tako crnih očiju koje imaju sposobnost da odražavaju nebo po lepom danu, ali i strašnu oluju... sa blagom dozom sete, ali bez objašnjenja šta je njen izvor...  usana koje nisu ni odveć rumene, ni odveć blede... koje uvek ostavljaju utisak da se spremaš da nešto kažeš, koje daju težinu svakoj tvojoj reči...

Sećam se trenutaka koje smo provele zajedno - kada sam ti pomagala u suterenu, u onoj maloj sobi da prvi put središ obrve, one maramice namočene toplom vodom i stare pincete... toliko su mi se tresle ruke da sam te prvo uštinula za kapak, tako da si još malo zagrebla po plafonu... htela sam da umrem od stida što sam nespretna, a ti si sve to propratila jednim: khm, pa dobro, nema veze, sad znamo šta nisu obrve... :)

Sećam se tvog malecnog brata Viktora koji je pravio haos, krao  kada ga niko ne gleda hleb sa simsa namenjen golubovima i crtao po tapetama i tvojim belim bluzama sve i svašta...  

Sećam se kada si me vodila na koncert Đoleta Balaševića, kada smo zagrljene pevale , dobacivale Gaboru Bunforu da je parče i smejale se forama o depresiji međ Lalama i udaljenosti  Zaječara od Beograda i ostalih svetskih metropola.

Sećam se i naših svađa, bile su strašne...

Sećam se i kada smo polako počele da se udaljavamo jedna od druge, kada smo se polako okrenuli drugim ljudima, kada više nismo obavezno jedna drugoj slale čestitku za rođendan,  kada se više nismo čule SMS-om barem jednom mesečno...

Videla sam te izdaleka prošle godine,nisi se nimalo promenila... bar mi se tako čini... pozvala sam te.... nisi se okrenula, bila si u gužvi.... 

Ne znam gde si sada tačno, pretpostvaljam , ali nisam sigurna, ali znam da ti je danas 24. rođendan... :) ehej... moja Milena, 24.!

Zato danas na mom blogu pesme samo za tebe, one koje voliš. Još se sećam....

Želim ti svako dobro... i sretan, najsretniji rođendan na svetu, ma gde bila.

Jedan od najboljih merila siromaštva tranzicione države jeste broj igara za sreću koje se nude narodu. (Čisto da ne bude zabune: u SAD ih ima puno - jer ma koliko njihov život nama bio lep, privlačan, on je ipak siromašan na svoj način. )

Tu je gomila : tv kvizova, ogrebi i blago tebi kombinacija, utopi depresiju u alkholu i budi lav - sa stomakom do zuba i nimalo zdrav... bla bla bla...

I ljudi igraju... jer ljudi žele...  Nije to ništa čudno.

Ehm, nemam običaj da od ranog jutra palim tv... ali eto, omaklo mi se... omaklo mi se da upalim  ružičanstvenu tv.... i tako zvrjim ja u monitor...zanela se i odlutala skroz... kad me preseče neki glas... omg. čista histerija, možeš je nožem seći... Pada žena u vatru, ma još malo da zaplače. Kvalitet glume? hm... 

Pa, recimo ovako: Robert Kouts je glumac iz XIX veka... važio je, zbog svojih ispada za najgoreg glumca svih vremena... VAŽIO JE! To je ključna fraza....

Ne krivim devojku, nije joj lako...  kviz je koncipiran tako da vređa inteligenciju, a samim tim i njen nastup je koncipiran u istom duhu... tipično vašarski.

Stvar funkcionise ovako: cena poziva kojim obezbeđujete potencijalno učešće 50 din+pdv. po minutu ( ako se ne varam )... Pitanje: prosto, prosto, ma prostije ne može biti... Suma koju možete da osvojite - raste, raste i nikako da poraste.... i uz sve to.... šatro niko se ne javlja.... ej, niko neće pare! I tako ona drami: Ne mogu da verujem... ljudi, ne, molim vas...  režija zaustavite sat, zasutavite sat... ( režija kao ne sluša njenu komandu ) ona nastavlja: ražija, zaustavite sat.... ne, ne .... neću dozvoliti da se emisija završi a da niko ne da odgovor i uzme ovaj novac.... Odmah! Zaustavite sat!!!! ( Znoj niz čelo, impulsi otkucavaju, otkucavaju, oči se izbuljile... a režija kao u akcionom filmu b produkcije zaustvlja brojač na 8 sekundi do kraja.... )

I tako se voditeljka, iako je kazala da do kraja emisije ima samo jos 1 minut, treska o pod još najmanje 5 minuta tobože se natežući sa režijom i preklinjući je za dobrobit našu da ne startuje brojač... ma još malo plače... i preklinje ljude da uzmu pare...inače će je ubiti savest što nikome nije ulepšala dan.... 

I sve to ne bi bilo loše, da nije tako lažno... jer, besite me ako grešim u tom trenutku se garant telefon topi... svih 100 linija koje su zakupili.... garant! Ma besite me! A kome u ovom jad vremenu ne treba laka lova? 

I već se iznervirah na smrt... kad cifra dostiže 60 000 dinara... Malo li je? Pa, ako vama jeste, dajte meni :)

I napokon... osvoji žena pare... ah... olakšanje.... što je završena emisija...

Moje saučešće voditeljici...  

Onima koji su osmislili pelješarski štos : skidam kapu... a za tv koja emituje..tjah, ne zovu je džaba:

Čuvajte se prevara.... Bolje je imati 0 dinara ( KM ili eura ) u džepu, nego telefonski račun odavde do meseca...