Pre nekih dobrih mesec dana, ma boga mi i jače -

aplicirala sam na konkurs za posao

na konkurs za posao na fakultetu, ovde u Zaječaru... 

oglas dao Megatrend iz Beograda... 

Iskreno, bez imalo uverenja da ću ući makar i u najuži krug kandidata,

 a mani da ću posao dobiti... ( ne, nisam ja pesimista, ja sam

samo optimista sa deeeeebelim iskustvom )...

Odgovora nije bilo... kako su prolazili dani, tako sam 

gubila veru... 

Jutros me je probudio moj mobilni telefon - sanjiva gledam na 

ekran - vidim dobro poznat broj - poziv sa fakulteta...  javljam se,

zove me prijatelj - profesor... onako u njegovom stilu veselo:

dobar dan, koleginice, moje najiskrenije čestitke...

Više nego sablažnjena - pitam o čemu se to radi... zašto mi

čestita - kaže, maločas sam bio do dekanata video sam stigla su

rešenja o prijemu kandidata po osnovu konkursa - primljeni ste za

asistenta pripravnika na predmetu ljudski resursi... Ja hteo da budem

prvi koji će da vam javi, pa eto - očekujem da me častite od prve

plate... a sad žurim, vidimo se...

Naravno, vilica mi je završila na podu...  kontam: sanjam...

Pogledam na telefon - primljen poziv... hm... strah me je da ustanem

iz kreveta... da li da pozovem službu i da pitam? Zovem, kažu

 javiće do  kraja naredne nedelje, 

rešenja po konkursu stigla,  ali sada mora da ih

potvrdi naučno-nastavno veće Fakulteta u Zaječaru.... 

Ne znam šta da mislim... taj posao bi mi bio ostvarenje životnog

sna...  a opet, sve je to isuviše dobro da bi bilo istinito...

Brojim minute i sate... čekam...  zato nemojte mi zameriti

što me nema na blogu... malkice sam nervozna ovih dana....

Sve vas volim i ljubim...  

Moj mačak je divlje stvorenje - upoznali smo se pre nekih 4 godine kada

je iz kontejnera iskočio pravo na mene - od tada smo nerazdvojni... 

Uvek

mu polazi za rukom da prevari nekoga da ga pusti u zgradu, 

naravno...

ima i onih koji ga ne vole - naravno, onima koji su ga tukli slatko 

se sveti

svojim gromoglasnim maukanjem...

Elem, išla danas sa sestrom do fotografa da napravim slike

 za index i to 

za specijalističke studije.... ah... došao je i taj dan... usput, rekoh daj

da napravimo i rusku salatu - veli moja drugarica - domaća je bolja...

Dolazim kući, promrzla,palim svetlo sa namerom da zauzmem 

svoje omiljeno

mesto pored grejalice - kad tamo... zauzeto.... pogledajte ga, samo što

ne kaže: ugasi svetlo - spavam! Ubeđivanje ne pomaže, odnosim ga na

drugu stolicu, ali dok se okrenem, on na mom mestu... dižem ruke...

Puštam svoju omiljenu pesmu:

Mućkam salatu... mmmmmmmmmmm... naravno, kao svaki dobar

kuvar probam ... čuvam imidž kućnog "bucka"...

Telefon zvoni... tata!!!!!!!!!!!! Jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!

Veli, klopao, pa da se javi.... dobro se oseća, čak i zvuči pomalo 

veselo... xixix.... 

I gde sad ja da sednem da gricnem nešto? Pa, preostaje mi

ćebence na podu - kad mačor već neće tamo... a i tu je toplije....

Samo još da ova kiša prestane... i bio bi potpuno savršen dan....

Ljubim sve vas koji ste mi pružili podršku ovih dana.... blago meni

kad vas imam! 

Što bi rekli moji Zaječarci: kefćem i apem, al badava se osećam

ko džavljiga kad ne pomaga...

Eh, kako vreme leti... nekad je ovo imalo smisla... 

Moja generacija... Hm... baš bih volela da vidim

neke od ovih ljudi... Naredne godine nam je pet

godina od mature, a ne mogu ih sve pronaći...

Neki su na fakultetima, promenili brojeve mobilnog,

neki su u Nemačkoj, Austriji... neki se oženili i udali

pa kud koji mili moji, širom Srbije...

U svakom slučaju, nedostaju mi... i ako se ne javljaju,

i ako se ne vidjamo... ipak su u mom srcu...

Najteže mi pada kada vidim svoga oca kako plače... valjda

zato što je za mene oduvek bio oličenje snage, odlučnosti...

Zato što po mom detinjastom mišljenju spada u kategoriju

"larger than life"...

Do danas videla sam ga kako plače samo dva puta... a

danas i treći put...

Nakon 34 godina radnog staža ostao je na ulici... isuviše jak

da to podeli sa nama... ćutao je... krio, lagao... i na kraju...

priznao...

Teško je danas naći posao...  ako nemaš iskustvo - neće te,

ako ne daš mito - hoće te, ali za neko rmbanje... ako imaš

iskustvo - mator si... ako si pametan - džaba, nisi zgodan...

Kakve su sve meni izgovore davali za odbijanje... eh...

I tako, jutros probudilo me je šunjanje....tata pakuje putnu

torbu, mama plače... Veli, našao posao... u Pančevu...

Dva meseca neće biti kući... vidim ga kako okreće glavu, 

a ja sam tatina ćerka... znam da se bori da ne zaplače...a

ja, vrištala bih... al ne smem, zbog njega...  

A on, sve užurban... jedva čeka da pobegne od nas, da se na

miru isplače... ali, nije izdržao... zaplakao je... sav posramljen,

uprtio torbu, na rame... i trk niz stepenice... jedno žurno "Vidimo

se za dva meseca...." 

A ja... još uvek plačem... osećam se tako nemoćno... jesam li ja

glupo derište... ili samo još jedan tranzicioni gubitnik... 

Laku noć, tata... Lepo spavaj....