Može li se pasti niže od ovoga?

Zar baš po svemu moramo da pljujemo, zaboga...? 

 Ponekad mi se čini da živimo u naopakom svetu,

a ponekad sam gotovo uverena da je to tako.

Hvala prijateljima sa svrljig net community-ja!

Divni ste! 

--------------------------------------------- 

"˙˙˙ɐɾuɐɹıɯn ćǝʌ 'ıʇɹɯs ǝs ɯıšɐld ǝu

˙˙˙ɐqǝɹʇ ǝu oʞıu ǝšıʌ ɥı ɐpɐʞ ɐpuo

nɹıɯn ǝuo ı ʞɐdı ɐd 'ʇoʌıž nɾɐɯǝu

'nšnp nɾɐɯǝu ıɹɐʌʇs

˙˙˙ɹɐʌʇs ıs ıʇ - ǝćıq ısıu ıʇ

'ɥɐɹʇs ıɾoʇsod ǝu ǝqǝʇ ɐz

˙˙˙šɐɾuɐs ɐp nqǝɹʇod 'ʇsouɹɐʌʇs ɐz

'loq ɐz ɾɐćǝso šıqnƃ 'ɐɯɐʞnɹ ɯıđnʇ n ǝzɐlɐu

ǝuıqpns ıɔuoʞ ǝs ıɾıč ɐʞʇnl šǝuɐʇsod pɐʞ"

Da li se sećate?

Ja sam bila mala kada je poslednja štafeta mladosti prošla kroz

moj grad, ali baš pre nekoliko dana sam videla snimam na televiziji...

Naravno, i ja sam se povremeno zezala na račun bratstva i jedinstva

hehehe.... ipak, ne mogu a da se ne zapitam da li smo

tada bolje živeli? Mislim, ono u vreme bratstva i 

jedinstva, ili je sve to bila jedna veoma lepa iluzija? 

Hm, nesanica... nervoza... kako da se opustim...

Već po ko zna koji put se prevrćem sa jedne na drugu stranu,

ne pomaže čak ni moje ćebence ... Samo što sam ugasila računar,

oči me bole od piljenja u monitor... Šta da radim? 

Da pustim radio? Baterija na mobilnom puna, nije loša ideja,

a imam i slušalice, nikome neće smetati...

Jurim stanicu... nalazim magnum... puštaju muziku iz 80-tih,

i neke stare dobre stvari.... 

mešano, domaća i strana... Čudno, nikada nisam pokušavala

da zaspim uz muziku... opuštala se jesam, ali spavanje?

Idu pesme: Say a little prayer for you, Sećam se prvog poljupca,

I need a hero, Ajša....  mmm....kako prija...  Nights in white saten,

Čempresi... 

Mora biti da je i DJ pomalo u downu.

Neprimetno tonem u san... Kao da lebdim... čini mi se da

satima spavam... budi me poznata melodija - prvi taktvo

moje najdraže pesme - Bolero: Jelena, Jelena... i u snu

je poznajem... hm... spavala sam nepunih sat vremena...

Hajd, odslušaću još malo muzike....

Kreće talas Crvene jabuke, pa Hari Mata Hari... 

A onda Alisa i čuvena: Sanja... u raju sam...

A onda obrada Željka Samardžića: Mislio sam ako odeš... 

Probudila sam se u 6h... bubice i dalje u ušima, savršeno

naspavana... sećam se svake pesme koju sam čula, a opet

što je za mene prava retkost: NE SEĆAM SE ŠTA SAM SANJALA.

Nema veze... Ovaj predivni osećaj ispavanosti ne bih menjala...

Kreće novi dan... slava grada Zaječara... koncert Željka 

Samardžića na gradskom trgu... Vatromet...

Šta li će meni doneti? Nešto novo nadam se, potrebno

mi je malo "sportske sreće", malo svetla... 

Ubijajući dosadu naišla sam na slike iz osnovne škole...

Wow! Umalo me srčka nije strefila.. Zašto?

Pa, za razliku od većine dece ja nimalo nisam bila oduševljena

polaskom u osnovnu školu... Zapravo, prvi dan škole provela

sam sa mamom u klupi, plakala sam kao kiša. 

Elem, gledam ove nove klince...Picnuti, sa mobilnim telefonom u

džepu (ili nekom drugom elektronskom zezalicom) sa rancem

veličine džaka krompira furaju ka školi... Xexe, nije ni njima lako.

Često diskutujemo sa društvom o tome u koje vreme života 

bi voleli da se vrate i na moje čuđenje mnogi bi voleli da 

se vrate u osnovnu školu... Ja vala ne bih, ni po koju cenu

ni na pet minuta, jednostavno, to vreme je ostalo tamo negde

daleko, a jedini eho tih dana su fotografije...